Ove nedelje, u periodu od 11. do 17. marta širom Sveta se obeležava “Nedelja mozga”. EFNA (Evropska Federacija Neuroloških Asocijacija) je pokrenula kampanju #BrainLifeGoals sa ciljem da se skrene pažnja na potrebe i ciljeve ljudi sa bolestima mozga. Ovo je prilika da se čuje glas pacijenta !
Na društvenim mrežama popularan je heštag #LifeGoals (životni ciljevi) gde korisnici istih objavljuju neka svoja dostignuća i ostvarene želje. Za osobe sa bolestima mozga osnovni ciljevi i dostignića su neke osnovne stvari koje oni zbog prirode bolesti otežano obavljaju, ili ne obavljaju uopšte. Dok je za nekog san da vozi skup auto, za osobu sa moždanim udarom osnovni cilj je da ponovo priča, da hoda, da samostalno brine o sebi… #BrainLifeGoals (životni ciljevi za mozak) heštag predstavlja upravo to. Preko naše fejsbuk stranice kontaktirala nas je Jelica Radovanović, majka troje dece, koja je doživela moždani udar 2017.godine. Prenosimo Vam njenu priču i njene #BrainLifeGoals – životne ciljeve (za mozak).
“Zovem se Jelica Radovanović, rođena sam 1977. godine, majka sam troje dece, a najmlađa ćerkica je rođena 2014. godine. Sada sam u penziji a radila sam kao kuvar. Sa 40 godina sam doživela moždani udar. To je događaj koji mi je na više načina promenio život…
Nekoliko dana (krajem aprila) pre nego što se desio moždani udar osećala sam neobičan umor, ali sam to pripisivala poslu i obavezama oko tada trogodišnje ćerke. Međutim, 2. maja dok sam uspavljivala ćerku, osetila sam jak bol u zadnjem delu glave i očima. Pokušala sam da ustanem i pala sa kreveta. Imala sam ocećaj da znam šta mi se dešava, ali da ne mogu da regaujem. Mumlala sam i pričala nerazumljivo. Srećom, sin je bio kod kuće i pozvao je hitnu pomoć. Sećam se sa su me odveli na VMA, a posle toga se ne sećam kad su me snimali na skeneru… Pamtim da su mi rekli da imam infarkt mozga i da me prebacuju u bolnicu Sveti Sava. Tamo se sećam toplog prijema, iako sam još imala problem sa govorom i nisam mogla da ustajem osećala sam se zaštićeno zbog načina na koji su me primili. Najviše sam brinula o najmađem detetu, ona je imala tada 3 godine. Razmišljala sam ko će da je čuva, i kako će da se organizuju bez mene dok sam u bolnici. To mi je i bila najveća motivacija za oporavak. Pored toga, upoznala sam neke pacijente a najviše sam se sprijateljila sa jednom bakom koja je takođe ležala uz istoj sobi.
Nakon pretraga i terapije, stanje se polako popravljalo, porodica je bila sve vreme uz mene, ali sam i dalje bila zabrinuta zbog ćerke. Najviše mi je nedostajalo igranje sa njom, da mogu da je zagrlim , podignem… Dok mi se ovo nije desilo, imala sam druge životne ciljeve, non stop negde žurila, ali kada se ovo desilo shvatila sam koliko trebamo biti zahvalni što možemo da radimo neke osnovne stvari, kada hodamo sami, kada možemo razumljivo da pričamo. Moj najveći cilj tada je bio da čuvam i igram se sa mojom najmlađom ćerkom koja mi je mnogo nedostajala, a najviše igranje sa njom.
Srećom, sad sam se oporavila, hodam sama, govor se vratio i ja sam se promenila. Trudim se da uživam svakoga dana, nisam više mrgud, a obećala sam sebi da zbog dece neću biti nervozna. Moždani udar me je promenio, sada sam jača. Ljubav i podrška porodice, kao i osoblje Svetog Save su mi mnogo pomogli. Hoću svima da poručim da uživate u malim stvarima.”
Zahvaljujemo se Jasmini što je podelila sa nama svoju priču. Možemo reći da je su za nju #BrainLifeGoals bili čuvanje i igranje sa ćerkicom.
Ukoliko i Vi imate neku priču koju želite podeliti sa nama, ukoliko želite da se čuje vaš glas – kontaktirajte nas preko fejsbuka.